Da bi nešto imalo vrednost, mora biti retko. Umetnici, pisci itd. obezvređuju svoj rad proizvodeći previše. Zato su Leonardo, Pikaso (i još neki) veliki: kad su počeli da se ponavljaju, krenuli su dalje, svojevoljno.
Dobar portretista je onaj koji ljude predstavlja onakvima kakvim oni žele sami sebe da vide, a ne onakvima kakvi stvarno jesu, kako ih ne bi uvredio. Zbog toga portreti znamenitih ličnosti i nisu validni istorijski dokumenti.
Oduvek sam mislio da svi ljudski talenti dolaze iz zajednickog jezgra. Nikad nisu bili jasni intelektualci bez sluha, ili bez smisla za humor, umetnost.
Problem sa umetnošću je da je ne možete učiniti suviše jednosavnom, pošto onda postaje banalna, ili suviše komplikovanom, pošto tako upadate u opasnost da budete proglašeni suviše ezoteričnim. Treba li naglašavati kojoj krajnosti su umetnici skloniji?
