{"id":1647,"date":"2010-06-26T23:17:47","date_gmt":"2010-06-27T07:17:47","guid":{"rendered":"http:\/\/www.polojko.com\/?p=1647"},"modified":"2010-06-26T23:24:49","modified_gmt":"2010-06-27T07:24:49","slug":"in-memoriam-momo-kapor-pohvala-novinarima","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.polojko.com\/sr\/comments\/in-memoriam-momo-kapor-pohvala-novinarima\/","title":{"rendered":"In Memoriam: Momo Kapor „Pohvala novinarima“"},"content":{"rendered":"

(Poslednja kolumna Mome Kapora, objavljena 18. februara 2010. u nedeljniku „NIN“ : ‘Pohvala novinarima’<\/em>)<\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Vidim da se u svetu sve vi\u0161e novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez posla, nekada\u0161nji \u010ditaoci novina sada ih \u010ditaju preko kompjutera. Ali to nije ni izbliza isto. A i druk\u010dije se postaje novinar.<\/p>\n

Ne postoje vi\u0161e tajanstvene redakcijske jazbine u koje de\u010daci, koji \u0107e jednoga dana biti novinari, ulaze pla\u0161ljivo me\u0111u novinske vukove sa prvim tekstovima u oznojenim \u0161akama. Najpre ih niko ne\u0107e potpisivati, a zatim \u0107e im ispod \u010dlanka od\u0161tampati po\u010detna slova imena i prezimena. Dok do\u0111u do punog potpisa mora\u0107e da popiju mnogo vinjaka i piva sa starijim kolegama. Posta\u0107e magi\u010dno povezani sa svojim listom i bori\u0107e se za njega, hvatati za gu\u0161u, obja\u0161njavati da je i pored svega najbolji.
\nDanas se novinari kao u kakvom inkubatoru ra\u0111aju neprimetno u kompjuterima. Svako mo\u017ee da izdaje sam svoje novine, svako je osamljen iznad tastature svog kompjutera. Priznajem, pripadam onom pokolenju koje ne ume ni da ga uklju\u010di , a i da mi to po\u0111e za rukom iz ekrana \u0107e povrveti gomile engleskih skra\u0107enica i znakova. Neverovatno, novi de\u010daci i devoj\u010dice igraju se sa njima bez muke. Za razliku od nas oni nisu videli svet niti ga osetili pod \u0111onovima svojih cipela ali manje-vi\u0161e svi znaju engleski koji mi do kraja nikada nismo nau\u010dili.<\/p>\n

Kako se to dogodilo? Verovatno onih godina kada su dva magi\u010dna slova zamenila sve ostalo i osvojila svet \u2013 OK. Ona su oterala u zaborav \u010dak i na\u0161e prastaro tradicionalno BRE. Dana\u0161nji de\u010daci, mo\u017ee se re\u0107i, su uglavnom sanjari koji \u017eive u virtuelnom svetu. Oni znaju svaki njujor\u0161ki ugao ulice i avenije, sve orkestre i sva mesta u modi, ali samo ne znaju kako je to ostati tamo bez dolara u d\u017eepu. U njihovim sirotim sobi\u010dcima rascvetava se sa ekrana i svetli veliki svet kroz koji prolaze, lunjaju kroz njega, muvaju se i kao da \u017eive tamo sve dok ne ugase kompjuter, a iz tame se pojavi ponovo miris kiselog kupusa i zapr\u0161ke.
\nSa novinama smo se zbli\u017eili jo\u0161 od malih nogu. Mnogi od nas su na novinama koje im je kupovao otac nau\u010dili da \u010ditaju. A kada su odrasli nau\u010dili su i jedinstvenu ve\u0161tinu koja je postojala samo u socijalizmu \u2013 \u010ditanje me\u0111u redovima. Ta ve\u0161tina je podrazumevala istan\u010dano ose\u0107anje predvi\u0111anja me\u0111u redovima onog koji je govorio sasvim suprotne stvari. Uz to, svaki list poseduje svoju posebnu boju, miris i kvalitet hartije koji se ose\u0107a pod prstima. Tako je Politika donedavno bila siva i ozbiljna, a \u017eu\u0107kasti je papir Borbe li\u010dio na betonske stupce Pravde. Novosti su pod prstima oduvek imale posebnu taktilnost – stvari koje je nemogu\u0107e osetiti na staklastom ekranu kompjutera. Sa njima je prestao i ritual jutarnjeg \u010ditanja novina po kafanama, na trotoaru. \u010covek, naime, prili\u010dno glupo izgleda sa laptopom na kariranom stolnjaku pokraj kafe zvane komplet (d\u017eezva, \u0161oljica, \u0161e\u0107er, ratluk na \u010da\u010dkalici). Na kompjuteru su sve informacije iste; staklaste i bezli\u010dne, kao da su pisane sve u jednoj redakciji.<\/p>\n

\u201e\u010covek dvadesetog veka \u0107e bludni\u010diti i \u010ditati novine\u201d pisao je Alber Kami u svojim \u201eSveskama\u201d.<\/p>\n

Sem toga, novine su same po sebi poeti\u010dna stvar. Novine kao sirotinjski stolnjak na sanduku molera na kojima je vekna hleba koja se jo\u0161 pu\u0161i, pola kile \u0161vargle i dva velika paradajza koja kad se jedu cure niz bradu a koji su najbolji onda kad se Cigani njima ga\u0111aju. Savijena Politika u d\u017eepu Gvozdena koju je naslikao Mi\u0107a Popovi\u0107. Rastvorene novine preko lica posle ru\u010dka kao odbrana od nasrtljivih muva.
\nNovine slo\u017eene u oblik napoleonovske kape kada se kre\u010di stan. Fi\u0161ek od novina sa kilo mladih tre\u0161anja ili buket cve\u0107a na Kaleni\u0107a pijaci gde se najlep\u0161i buketi pakuju u novine: \u201eCve\u0107e za gospo\u0111u, Politika za njenog mu\u017ea\u201d. Novine kojima se zaklanjamo od iznenadnog pljuska dok pretr\u010davamo ulicu. Novine u desnom d\u017eepu kao znak raspoznavanja na sastanku sa nepoznatom devojkom.<\/p>\n

Nisam primetio da na internetu postoji jedna neophodna stvar za novine, to su \u010ditulje koje ujutru prelistamo potajno se raduju\u0107i \u0161to jo\u0161 uvek pijemo kafu i to zasla\u0111enu sa jednom od tri smrti: so, \u0161e\u0107er i bra\u0161no. (Zaboravili su samo kokain.)
\nNovine koje se podme\u0107u gostu koji dolazi sa bljuzgavice da mu se otopi sneg sa cipela da bi spasili ionako dotrajali parket.
\nNovine kojima se pali vatra u furuni; njihov blagosloveni plamen ugreja\u0107e na\u0161e hladne sirotinjske sobi\u010dke.
\nRa\u0161irene novine na stolu na kojima je baka ostavljala okruglasto testo za vanilice da se prosu\u0161i.
\nNovine od kojih deca prave cepeline i bacaju sa terase na ulicu.
\nNovine u otmenim svetskim kafeima na trsci (kojoj niko ne zna ime) kada se po onome \u0161ta dr\u017ee u rukama raspoznaju ko je ko. Poslednji takvi tr\u0161\u010dani okviri za novine vi\u0111eni su pedesetih godina u kafeu Ruski car u Knez Mihailovoj i bili su oka\u010deni na \u010diviluku. Tada sam u rukama tih \u010dasnih staraca, generacija koja je davno izumrla, prvi put u \u017eivotu video da postoje i neke druge novine koje se zovu Mond, La Republika, Financial Times, Time, a ne samo Borba i Komunist.
\nNovine imaju svoje posebne dragocene mirise; i zatvorenih o\u010diju razlikova\u0107u jedne od drugih. Vjesnik od novosadskog Dnevnika, na primer.<\/p>\n

Otkada nisam \u010duo: \u201eDa\u0107u te u novine \u201c! Ko danas ka\u017ee \u201estavi\u0107u te u kompjuter\u201c.
\nStric Arsena Dedi\u0107a, pokojni Krsto Dedi\u0107, umirovljeni stolar, imao je psa D\u017eekija koga je izjutra pu\u0161tao iz avlije u Ulici Nikole Tesle sa vrha \u0160ibenika da mu donese Politiku sa kioska. Na \u0161ibenskom trgu zvanom Poljana stajala su tri kioska: Vjesnik, Borba i Politika. D\u017eeki bi stao ispred kioska Politike i zalajao dva puta kratko pa bi mu prodavac dao smotanu Politiku u zube a on bi otr\u010dao onako kere\u0107i ukoso preko trga sve do ku\u0107e, dok su mu \u017eitelji tog lepog grada videv\u0161i ga sa Politikom psovali \u010detni\u010dku mater. O njemu su pisale i novine u svoje vreme. Bio je to prvi srpski pas nacionalista u Dalmaciji.<\/p>\n

Ne treba zaboraviti ni pa\u017eljivo izrezana sredstva informisanja ise\u010dena i nabodena na veliki ekser u poljskom klozetu koji \u0161kripi i stenje na vetru, gde \u010ditalac mo\u017ee da se upozna sa najzna\u010dajnijim doga\u0111ajima nekog dana protekle godine.
\nNe, ne ne\u0107u da ka\u017eem, kompjuter je odli\u010dna stvar, ali jo\u0161 nisam video nikoga kako laptopom izvla\u010di visoki sjaj iz stakala na prozorima.<\/p>\n

preko Najlepsi odlomci i citati iz svetske knjizevnosti<\/a>.<\/p>\n


<\/p>\n


<\/p>\n


<\/p>\n


<\/p>\n


<\/p>\n


<\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

(Poslednja kolumna Mome Kapora, objavljena 18. februara 2010. u nedeljniku „NIN“ : ‘Pohvala novinarima’) Vidim da se u svetu sve vi\u0161e novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez posla, nekada\u0161nji \u010ditaoci novina sada ih \u010ditaju preko kompjutera. Ali to nije ni izbliza isto. A i druk\u010dije se postaje novinar.<\/p>\n

<\/div>
<\/div>
<\/path><\/svg><\/span><\/a><\/path><\/svg><\/span><\/a><\/path><\/g><\/path><\/g><\/circle><\/g><\/g><\/svg><\/span><\/a><\/div>
<\/div><\/div>
<\/div>","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"ngg_post_thumbnail":0,"footnotes":""},"categories":[59],"tags":[8,19,49,67,40,18],"class_list":["post-1647","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-comments","tag-internet","tag-nikad","tag-smrt","tag-socijal","tag-tv","tag-uvek"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.polojko.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1647"}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.polojko.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.polojko.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.polojko.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.polojko.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1647"}],"version-history":[{"count":9,"href":"https:\/\/www.polojko.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1647\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1657,"href":"https:\/\/www.polojko.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1647\/revisions\/1657"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.polojko.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1647"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.polojko.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1647"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.polojko.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1647"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}